O Profesoru

        Anka Stanojević-Aleksić rođena je u Zaječaru, 30. decembra 1955. godine. Kada je trebalo da odluči čime će se baviti, odnosno koji će fakultet upisati, na njenom spisku našlo se nekoliko fakulteta. Ali, izbor nije zavisio samo od toga čime se ti fakulteti bave, kakvi su profesori, koliko je materija koja se izučava teška, kakva je perspektiva svršenog diplomca već i od izgleda zgrade u kojoj se nalazio, njene boje i arhitekture. Na dan prijemnog ispita, Anka je obišla nekoliko zgrada fakulteta koje su bile prijemčive njenom oku i tako izabrala zgradu Filološkog fakulteta u Beogradu, a samim tim i svoj budući poziv. Katedra za engleski jezik i književnost nalazila se na drugom spratu tako da su po njenom mišljenju svi uslovi za jedan novi početak bili ispunjeni.

        I ne može se reći da san jednog učenika zaista može biti da postane predavač, učitelj, profesor. Niti je to zaista bio i Ankin san. To je pitanje trenutka, sreće, okolnosti. Učitelj je taj koji nagoveštava, pobuđuje, inspiriše da pronađemo i otkrijemo, da spoznamo i razumemo. To je umetnost koja ne može da se nauči ako se ne oseća. I što ste manje svesni i opterećeni titulom, to ćete lakše preneti svoje iskustvo i znanje i zaista biti učitelj. I što je možda najbitnije i najdivnije u svemu, ako zaista uspete da dostignete 7 stepen pravog učitelja, Vi ste jedini koji sebe nikada nećete, niti bi trebalo da nazivate učiteljem. To će činiti oni kojima je Vaše poučavanje otvaralo nove horizonte i nosilo ih ka pučini.

        Anka je diplomirala januara 1979. godine i dva meseca kasnije počela da radi kao predavač, profesor engleskog jezika. Predavala je tada gimnazijalcima i “usmerenjacima”u Zaječaru. Od 1982. do 1985. godine angažovala ju je grupa inženjera Fabrike kablova u Zaječaru koji su želeli da uče engleski jezik. Dve godine kasnije, 1987. godine, stiče diplomu Udruženja stručnih i naučnih prevodilaca Srbije u Beogradu i počinje aktivno da se bavi pisanim i usmenim prevođenjem. U isto vreme dobija poziv od strane Doma omladine u Zaječaru da radi kao profesor engleskog jezika. Časovi su se odnosili na odrasle polaznike i ona se tom pozivu odazvala.

Na njenu inicijativu, već sledeće godine, upisan je značajan broj dece koja će u godinama koje su usledile biti njena glavna preokupacija.

Iste godine počinje da radi u Ekonomskoj školi u Zaječaru u kojoj ostaje naredne tri godine. Sledeće tri godine radi kao prevodilac u Fabrici kablova u Zaječaru. U to vreme, privatni individualni časovi bili su česta pojava, ali privatni časovi u malim grupama bili su prava retkost. Budući da je tada imala dva mala deteta koja nije mogla na jednostavan način kao majka da privoli da uče strani jezik, odlučila je da svojim prijateljima koji su imali decu sličnog uzrasta predloži da u dnevnoj sobi svog porodičnog stana improvizuje učionicu i da se kao predavač upusti sa malim ljudima u avanturu koju će sama organizovati na engleskom jeziku.

Posle toga, 20. oktobra 1990. godine počinje istorija.